Čovek je usamljeno biće. Ne, loše sam počela. Biti usamljen znači osećati potrebu da imaš nekoga pored sebe. Ne, počeću ispočetka, obraćajući se baš tebi, čitaoče.
Čitaoče, ti si sam. I ti nisi ti kada si u društvu, koliko god sebe ubeđivao da si potpuno iskren. Ti nisi ti kada si sa porodicom. Ne. To je neko drugi. Ti si ti samo kada si sam. Ti nisi figura sazdana od organa, ti si misao. I to ne bilo kakva. Ti si ona misao koja ti obuzima telo i koju ni sa kim ne smeš da podeliš, jer ako bi to uradio, bio bi apsolutno društveno neprihvatljiv. Ono što govoriš naglas, čitaoče, je ono što ti želiš da budeš. To je ona osoba kakvom želiš da te drugi smatraju. To je osoba koja je nastala kao produkt socijalnih uticaja. To je ono što si izabrao da budeš iz sijaseta društveno prihvatljivih osobina.
Da, ti si istinski morbidan, gadan, bolesnog, prljavog, izuzetno perverznog i vulgarnog uma, ti imaš najneprihvatljiviju maštu na svetu. Ti si sve ono što društvo mrzi i osuđuje. Ali si, zapravo, isti kao i svi ostali.
Eto, na primer, svi se mi podređujemo društvenim okvirima stavljajući odeću preko sebe, pre nego što odemo među ljude. Krijemo svoju nagotu. Krijemo ono što smo istinski mi, krijemo ono što smo oduvek bili i ono što uvek jesmo - goli.
Tako i ti, čitaoče, kada si među ljudima, navlačiš preko svojih misli neku vrstu društveno ustrojene odeće koju menjaš onda kada menjaš vrste ljudi sa kojima si.
Ljudi jesu različiti. Neko je obukao duhovitost, neko ozbiljnost, neko ranjivost, neko buntovništvo. Ali ispod toga, čitaoče, oni su samo jedna mračna, mračna misao. Svi smo mi jedna mračna, društveno neprihvatljiva misao.
