Posmatrajte cvet i od njega naučite kako se živi

Ovaj tekst ću posvetiti delu koje su mnogi mladi pročitali. Najviše oni koji vole muziku dotičnog autora. Govorim o delu Marka Šelića, alias Marčela - "Zajedno sami". Ono što sam zaključila čitajući roman je da se Šelić pozabavio pitanjem kojim se mnogi ljudi bave, a na koje jedva imaju ili uopšte nemaju odgovor. To su ona večna pitanja "Šta je bog?" i "Da li on uopšte postoji?". Pre nego što uđem u raspravu sama sa sobom, moram pomenuti da je ovo delo jako lepo uobličeno. Od dvadeset pet poglavlja koja čine ovaj roman, svako od njih predstavlja neku svoju celovitu priču. Što i nije bogzna kakvo čudo, budući da čuh da je dotični pisac tako i stvorio svoje delo - pišući pripovetke koje je kasnije odlučio da spoji, te da od toga napravi roman. U različitim delovima njegovog dela malo piše o ljubavi, malo o samoj suštini života, oštro izražavajući (koliko sam mogla zaključiti) svoje stavove kroz različite likove. Jedna jedina nit koja povezuje sve ove priče je bog, tj. sam pojam verovanja. Možda grešim, ali stekla sam utisak da pisac brani mišljenje koje mnogi ljudi imaju. To je ono kopkanje koje osećamo u srcima kada vidimo svu glad, ubistva i rasulo na zemlji. Onda pokrećemo pitanje "Ako bog stvarno postoji, zašto onda sve ovo dozvoljava?" i slično.

Ateista sam. Ali ne poričem boga drsko i apsolutno. Niti mislim da vernicima treba natrljavati na nos to koliko su ateisti pametniji što ne veruju. Naprotiv! Vernike neizmerno cenim i, ako se može reći, donekle i shvatam. Dakle, iako sam ateista, smatram kako je jako površno očekivati od boga, sve i da postoji, da nam stvori harmoniju na zemlji. Ako čekamo Isusov dolazak, zar nije onda logično da će upravo tada napraviti selekciju kome šta sleduje? Što znači da nam Hrist iskušava veru dozvoljavajući nam da sami budemo tvorci ili rušioci svoje sreće i vere. Mada, koliko se god ljudi zavaravali kako nam tamo neki šef kroji sudbinu, nažalost, ispostavlja se da sami sebi stvaramo očaj. Šta ljudi, kog đavola, očekuju od boga? Da nam stvori blagostanje na zemlji? Pa malo sutra! Glad, bolest, ratovi, smrt su stvari koje je sam čovek sebi odredio kao sudbinu, ali lakše je da to jednostavno nekom drugom natovarimo na vrat.

Kako god, vraćam se delu. Neću ga prepričavati, onaj ko ga je pročitao, zna da se zbivanje odvija u autobusu koji pokojnike prevozi na onaj svet. Šelić nas upoznaje sa svojim likovima, ne izdvajajući nijednog kao bogzna šta posebnog, kako to inače biva u književnim delima. Dakle, svi su likovi prosečni. Ljudi iz naroda, koje mi sakodnevno srećemo. Zanimljivo je to, što je autor odlučio da baš popa smesti u pakao. Lepa ideja za kritiku današnjeg funkcionisanja (ili nefunkcionisanja) crkve.

Čini mi se da je Šelić dao jasnu poruku na kraju romana, da smatra da zapravo postoji samo jedna vera, koja se nalazi u nama samima. Da je verovanje u boga, zapravo verovanje u sebe. Tačnije, da se u svakom čoveku nalazi bog. Sa time se bespogovorno slažem. Ali mi je smetao način na koji je to rekao. Kraj romana me je podsetio na kraj nekog lošeg američkog filma. Jednostavno, lepa poruka upakovana u loš celofan. Ali ko sam ja da sudim?

Nisu loša vremena, nego čovek

Tomas Eliot reče kako se književno delo ne može posmatrati samostalno, već samo u okviru drugih književnih dela. Ako se nadovežem na pretpostavku iz prethodnog teksta čovek=književnost, onda mogu zaključiti da se sam čovek može posmatrati samo u okviru drugih ljudi.

Eh, sada... to postaje malo teže kako nam vreme srlja napred i civilizacija naglo "napreduje". I to samo zato što se u civilizaciji pojavilo nešto, što će nas, verujem, jednog dana i ubiti. To je, propala civilizacijo, otuđivanje! Sećam se da su me nekada čim svane budili glasovi glasnih komšija. Koliko su se samo puta sretali baš ispod mog prozora, dugo razglabali, smejali se, da bi na kraju odlučili da odu na kafu kod jednog od njih. Danas, teško da čujem i jedno obično "dobar dan". Sećam se (govorim kao da se sve ovo desilo bogzna koliko godina ranije, iako mislim na relativno blisku prošlost) da su ljudi nekada lako započinjali priču u autobusu sa ostalim putnicima, pa se dešavalo da se čak i stanica promaši koliko se zapričaju. Toga danas nema. Naša se druželjubiva i prijatna priroda briše istom brzinom kojom nastaju nova tehnička otkrića. Bogdane Popoviću, bio si u pravu! Književnost jeste bitnija od prirodnih nauka! Ona nas podseća koje su prave vrednosti u svetu i u nama samima. Ona ne gleda čoveka površno (kroz monitor), ona ga poznaje.

Ali su zato, upravo prirodne nauke (tačnije, potpomak prirodnih nauka, zvani kompjuterizacija) učinile čoveka ovako besnim i halapljivim. Koliko god smo pokušavali da prilagodimo tehniku sebi, očevidno je da smo se mi njoj počeli prilagođavati. Gde su književni časopisi? Je l' smo mi zaista grupa ljudi koju će sistem pretvoriti u ovo u šta je pretvorio skoro čitavu civilizaciju?  Sve nam se u životu svodi na novac. Njime apsolutno sve može da se kupi. Ako imamo kintu možemo biti pevači, glumci, političari, književnici. A zašto bismo to radili? Pa da bismo zaradili još malo love. U kakvom smo mi haosu! Toliko smo postali prazni, da smo radi platiti umetnosti da nam kaže ono što želimo da čujemo. Baš zato, mi prosto obožavamo da čitamo o ljubavnim patnjama neke bogatašice, sponzoruše, prostitutke, vampira, ili bilo kakvog tako fascinantnog bića. Volimo da se upletemo u njihove raznorazne ljubavne geometrijske oblike, da iskusimo toliko šokantnih preokreta i izlazimo iz njih sa tako poučnom porukom! Eh, crna umetnosti, šta si doživela!

Možemo li reći da poznajemo književnost? Ili ipak, ona bolje poznaje nas?

Čudno je to... Sedim u divnom Studentskom parku. Tačno je 8h. Sunce se onako, jutarnji probija kroz gusto lišće. Vrlo malo ljudi ima. Uglavnom, samo jutro. Ne sećam se kada sam poslednji put ovako uživala. Pravo jutro za kafu i neku dobru knjigu. Baš bi mi odgovarao Bokačo u ovom trenutku. Toliko sam ispunjena što u krilu, umesto laptopa, držim običnu svesku i pišem ovo. Srećna sam što mi je u torbi Kafkin "Zamak" umesto "Kosmopolitena". Šteta je što ću ovaj tekst gledati u monitoru.

Nemoj tako. Pa da nema "Kosmopolitena", devojke nikada ne bi našle "Gospodina Pravog"!

Već duže vreme me kopka zbog čega ljudi više ne čitaju prava umetnička dela. Bokačo je jednom rekao kako nikome ne da da zaviri u njegovu kesu i u njegovu dušu. Hm, da li je baš tako g. Bokačo? Pošto, iz mog ugla, niko ne može bolje da zaviri u našu dušu od dobrog književnog dela. Ne postoji drugo ljudsko biće, niti bilo šta što može tako lako otkriti sve loše stvari u nama, za koje znamo, ali ih iznova namerno zaboravljamo. Mi, ljudi, smo najbolji u izbegavanju sopstvenih problema. Zar se ne bismo osećali ubijeno i bespomoćno kada bismo svojevoljno dozvolili da nešto direktno pogleda našu slabost? Pogotovo ako se to nešto zove književno delo.  

Ej, pa još mi i vreme oduzima to čitanje! Ma batali! Idem na koktel da se istračarim! Pa posle na neki splav da đuskam!

Pitam se, zašto se klinci danas pre late tastature nego knjige. Čujem u prevozu kako je neki batica koknuo babu, i posle toga smor smorova. Mislim, nije čitao, naravno, nego je čuo od druga. Onako glasno. Da svi u prevozu čuju koliko je on kul i kako ne čita. Zatim cerekanje uniformisanih (air max patike, šiške, drečava trenerka) devojaka. Tvrde kako furaju svoj fazon i da su drugačiji. Naravno... Drugačiji su kao i svi ostali. Prvo je žargon izbacio čuvenu reč "bleja" za druženje i opuštanje sa prijateljima. U početku smo imali "bleju na gajbi", imali smo i "bleju u kraju". Ono što ja sve češće, nažalost, čujem je "bleja na fejsu".

Kada se to desilo, da mašine koje je čovek stvorio, počnu da ga poseduju?
E, 'ajde majke ti, ne filozofiraj, nego se skini sa kompjutera malo, 'oću na fejs!

Mislim da se narod plaši svoje prirode. Plaši se sebe. A ako se plaši sebe, plaši se i književnosti. Jer je književnost zapravo, čovek. Loš je osećaj kada pročitamo Kamijevog "Stranca" i odjednom, na kraju dela, počinjemo da se preispitujemo da li je Merso, koji je bio toliko antipatičan kroz čitav roman, nepravedno osuđen? Da li sam i ja jedna od tih ljudi koji površno posmatraju svet oko sebe? Onda mi se javlja izuzetno sažaljenje prema Mersou. I onda, nekoliko dana neprestano razmišljam o "Strancu". Pitam se... Da li smo mi hrabri ako volimo i želimo da se suočimo sa ovakvim bolnim istinama? Da li su oni koji to ne žele, kukavice?
Ma ko će da se bakće sa time? Daj mi onu tamo knjigu sa šarenim koricama!

I zato, mi ne čitamo pravu umetnost. Ne želimo da se suočimo sami sa sobom. Ne volimo kada književna dela dugo stoje u nama, skoro kao knedla u grlu. Ograđujemo se "happy end" knjižicama koje će nas ušuškati i ubediti da smo savršeni baš takvi kakvi smo. Sami potiskujemo trulež koju nosimo u sebi. Kako smo mi jedna tužna vrsta!