Kako da zavedete Gospodina Pravog na prvom dejtu u pet lakih poteza?

1) Muškarci vole prirodan izgled kada su devojke u pitanju, tako da nemojte stavljati previše šminke na lice i nemojte koristiti parfem. Poželjno je da pola sata pred odlazak na dejt spremite neko jelo jakog mirisa (npr. ispržite ribu), jer muškarca nijedan miris ne privlači toliko kao miris žene koja zna gde joj je mesto.

2) U svoju torbu stavite žute rukavice za ribanje kupatila i deterdžent za pranje sudova. Sve se mi koristimo malim slatkim smicalicama kada su muško-ženski odnosi u pitanju, pa je poželjno da u toku dejta slučajno ispustite torbu iz koje će ispasti prethodno navede stvari. On će videti da osim toga što znate da kuvate, volite i ostale kućne poslove, a to će ga posebno obradovati.

3) Pokažite mu da imate stav. Pitajte ga šta misli o bračnoj zajednici i vašoj budućoj deci. Ako je vaš Gospodin Pravi stidljiv i ne želi odmah da razgovara o takvim stvarima, pripremite ga. Pokazujte mu slike slike i video klipove beba, ističući koliko volite decu i kako jedva čekate da budete mama.

4) Ne stidite se da pokažete da ste slabiji pol. Najnovije studije su pokazale da muškarce posebno privlače hormoni koji se luče u ženskom telu za vreme PMS-a. Ako niste u PMS-u i vaše promene raspoloženja nisu toliko nagle, potrudite se da se barem dvaput u toku dejta rasplačete ili razbesnite. Vaš dragi će poludeti za vama.

5) Ne govorite puno. I same dobro znate da ionako nemate šta pametno da kažete, pa je bolje da ćutite i klimate glavom.

Ja imam bolestan um

Čovek je usamljeno biće. Ne, loše sam počela. Biti usamljen znači osećati potrebu da imaš nekoga pored sebe. Ne, počeću ispočetka, obraćajući se baš tebi, čitaoče.

Čitaoče, ti si sam. I ti nisi ti kada si u društvu, koliko god sebe ubeđivao da si potpuno iskren. Ti nisi ti kada si sa porodicom. Ne. To je neko drugi. Ti si ti samo kada si sam. Ti nisi figura sazdana od organa, ti si misao. I to ne bilo kakva. Ti si ona misao koja ti obuzima telo i koju ni sa kim ne smeš da podeliš, jer ako bi to uradio, bio bi apsolutno društveno neprihvatljiv. Ono što govoriš naglas, čitaoče, je ono što ti želiš da budeš. To je ona osoba kakvom želiš da te drugi smatraju. To je osoba koja je nastala kao produkt socijalnih uticaja. To je ono što si izabrao da budeš iz sijaseta društveno prihvatljivih osobina.

Da, ti si istinski morbidan, gadan, bolesnog, prljavog, izuzetno perverznog i vulgarnog uma, ti imaš najneprihvatljiviju maštu na svetu. Ti si sve ono što društvo mrzi i osuđuje. Ali si, zapravo, isti kao i svi ostali. 

Eto, na primer, svi se mi podređujemo društvenim okvirima stavljajući odeću preko sebe, pre nego što odemo među ljude. Krijemo svoju nagotu. Krijemo ono što smo istinski mi, krijemo ono što smo oduvek bili i ono što uvek jesmo - goli. 

Tako i ti, čitaoče, kada si među ljudima, navlačiš preko svojih misli neku vrstu društveno ustrojene odeće koju menjaš onda kada menjaš vrste ljudi sa kojima si.

Ljudi jesu različiti. Neko je obukao duhovitost, neko ozbiljnost, neko ranjivost, neko buntovništvo. Ali ispod toga, čitaoče, oni su samo jedna mračna, mračna misao. Svi smo mi jedna mračna, društveno neprihvatljiva misao.

Dva sata bila sam dama

Nešto razmišljam o muškarcima i ženama u poslednje vreme. Dugo me kopka misao o tome da žene više nisu ženstvene, nego bahate i grube, i da muškarci više nisu džentlmeni. I to zaista jeste tako. Ispričaću vam jednu dogodovštinu moje najbolje prijateljice i mene.

Pre par dana smo sedele u "Orlu", kada nam je prišao konobar koji ima hod kao da je došao sa dvora. Obratio nam se sa "Izvolite, dame". Ja, zbunjena. Dama? Vau. Super. Naručile smo. Doneo nam je picu, blago se naklonio i rekao "Prijatno, dame". Prijateljica i ja pod ogromnim utiskom, jedemo, i pratimo ga pogledom jer nam je fascinantan način na koji hoda i ton kojim se obraća ljudima. Parče pice, koje bismo inače uzele u ruku, jele smo nožem i viljuškom, praveći blage pokrete prstima i ne pričajući mnogo. Alo, pa mi smo dame!

Završile smo, došao je da pokupi tanjire i pitao nas "Dame, da li je sve bilo u redu? Da li ste zadovoljne?". Ne znamo kako da odgovorimo. Ne mogu da kažem "Bilo je super". Koju reč da upotrebim? Počinjem da razmišljam da je možda trebalo da dođem u nekoj svečanoj toaleti, zato što se osećam kao da sam otišla na večeru kod kraljice Elizabete. Razmišljam o pokretima koje pravim, pazim da ne pričam preglasno i da se ne smejem prostački, onako grohotom. Krećem da uzimam cigaretu i odjednom, ispred mene stvara se konobarova ruka sa upaljačem. Zbunjena sam. Možda je trebalo i muštiklu da ponesem, izgledala bih elegantnije. Pošto mi je upalio cigaretu, kaže mi "Hvala". Ne osećam se kao dama uopšte, ali me ovaj konobar svojom učtivošću i manirima tera da se tako osetim. Makar na kratko.
Ima strogo lice i sve što radi, radi tako učtivo. Čak se i nasmeje na neki pristojan i uglađen način. Zamišljam da, kada završi smenu, kočija dolazi po njega da ga odveze natrag u zamak iz kojeg je došao. Zamišljam da, kada ima slobodan dan, sedi u odelu, pored kamina svoje palate, sluša Baha, pije najkvalitetnije crno vino i čita Dantea. Ni kod koga do sad nisam videla ovakve manire.

Greškom nam donosi piće koje nismo naručile, izvinjava nam se i narudžbinu odnosi onome kome je trebalo. Opet nam prilazi i kaže "Dame, ja se izvinjavam na neprijatnosti". 

Čoveče! Ko je još danas tako učtiv? Postoji li iko ko će učiniti da se osećaš ženstveno? Da li su pre muškarci prestali da budu džentlmeni ili su prvo žene prestale da budu dame?

Čekam tramvaj, palim cigaretu na stanici i razmišljam kako mi se pije pivo. A do malopre sam bila dama.

Sutra, sutra, uvek sutra. I tako prolazi život

Čovek je kao olovo. Težak i jak, ali savitljiv. Oblik mu je lako promeniti i to može učiniti bilo ko. Iako je, kako kažu, savršeno skovan, on živi menjajući svoje stavove kako se menjaju situacije. Homo sapiens. Svojstven nam je razum, osećanje, mogućnost da volimo. Hajde da čoveka poistovetimo sa mogućnošću da voli, tj. da čoveka poistovetimo sa ljubavlju. Šekspir je rekao "Do danas ljubav je sledovala sreći". Ako čoveka tumačimo kao ljubav, neizbežno je zaključiti da on zavisi od sreće za kojom traga i koja mu daje smisao postojanja. Međutim, znamo da je sreća jako promenljiva i nikad konstantna, iz čega mi na um pada pesimistični zaključak da je i sam čovek isto toliko nestalan i da zapravo čitav svoj život posveti praćenju te nestalnosti.

U ciklusu zvanom život čovek nailazi na bezbroj namera koje se iz bezdana rađaju, bučno i vatreno u njemu žive i na kraju se ugase, a da njihov žar nije ogrejao ništa drugo do mračnog prostora njegovog uma.

"Ko zeleni plodi ona je na grani, a kad sazru, oni padnu neobrani". Namera će nići, živeti i na kraju istruliti u nama, nestajući ne sasvim, već delimično, a mi ćemo je iznova i iznova zaboravljati, trudeći se da mrtvim plodom ne oživljavamo još minulija sećanja.

Međutim, namera ne mora tek tako iščeznuti. Da, teško ju je održati, ali što se silnije trudimo da je zadržimo, to će nam njeni plodovi biti draži i možda postignemo onaj privid koji su ljudi nazvali sreća. Tako nastaju najveća književna dela. Hemingvej je gotovo čitav svoj život posvetio ratovima, s namerom da unapredi svoje umetničke sposobnosti i književno umeće, verujući da iskustvo oplemenjuje talenat.

Ponekad je namera besmrtna. Ako je besmrtna, znači da čoveku ne treba trud da bi je zadržao. Kada je nepokolebljiva, tada je verovatno lažna, čega je posedovalac ovakve namere svestan, ali u nedostatku ideja, radije će verovati u lažnu nego da ostane bez ijedne. Kao i Estragon i Vladimir u Beketovom delu "Čekajući Godoa" koji čekaju spasenje koje, kao što i oni sami duboko u sebi znaju, neće doći. Namera da sačekaju spasenje se ne menja, zato što je besmrtna, ali namera da za to vreme sami promene svoj život se javlja u segmentima i tajanstveno, tako da se već izgubi, a da se još sasvim nije ni pojavila.

Namera je dakle nestalna, baš kao i sreća. Savitljiva je, klizava i lomljiva. Može da nam se izmigolji i pobegne, pa da se opet vrati, ali povrh svega, ona je ipak u našim rukama i ono što mi možemo da uradimo da bismo je zadržali je da budemo istrajni.

Velika umetnost se uvek javljala u trenucima kada je čovečanstvo imalo velike nade, veliku veru i velike ideale.

Isprva sam želela da pišem o izborima. Ali budući da od političara nisam čula obećanje da će pored privrede i ekonomije pokušati da unaprede i kulturu, onda ih nema svrhe pominjati.

Mnogo sam pisala o stvarima koje se ne tiču direktno književnosti. Nekako osećam da sam zapostavila svoju ideju da koliko toliko popularizujem kvalitetnu literaturu ili uopšte književnost. Mada, diskutabilno je koliko to mogu učiniti svojim nepopularnim blogom i ko sam ja da to radim. Budući da se neću baviti time da li sam dostojna ovakve jedne velike stvari, takoreći misije, daću sebi za pravo da pišem o tome koliko mi volja.

Razume se, moram prljuvati po nečemu u svojim postovima. Ako ne po društvu i politici, onda po savremenoj književnosti. Neću navoditi imena književnih dela koja iz dna duše osuđujem, jer ta književna dela ne zaslužuju da budu pomenuta.

 

Ne može se govoriti o jedinstvenoj suštini umetnosti, jer je ona za svakog umetnika drugačija. Umetnost je život, a složićemo se da svaki čovek ima svoju suštinu života. S tim, svaki umetnik ima svoju suštinu umetnosti. I zaista postoji bezbroj suština umetnosti na svetu, a savremena literatura je izabrala najmaterijalniju i apsolutno neumetničku suštinu. Suština nove književnosti je učiniti književno delo što popularnijim. Svesti književno delo na goli novac i plastičnu propagandu. To nije književnost, iako se ovakve bljuvotine nazivaju književnim delima. Kafka je jednom rekao da je loše književno delo ono koje nas učini srećnim i zadovoljnim posle čitanja. I apsolutno se slažem sa njim. Ako knjževno delo ne uspe da nas promeni ili natera da se zapitamo nad sopstvenom ličnošću, bilo kroz komediju ili tragediju, to književno delo je prosto nedovoljno vešto napisano. Delo ne treba da nas uljuljka u propast u kojoj živimo, mažući nam oči besmislicama.

Sve više gledam šareniš i kič u knjižarama i sažaljevam hartiju koja je besmisleno utrošena u ovakve svrhe.

Ako neku starletu ili pevačicu nazovu, ne daj bože, glupom i neukom, da bi nas razuverila, ona će najverovanije napisati knjigu u kojoj govori o svojoj neuspešnoj karijeri u porno industriji, ne bi li pokazala svoje izvanredne spisateljske sposobnosti. Jer narod, jelte, od književnog dela traži da bude dinamično, puno preokreta, ljubavnih zapleta, eksplicitnih scena seksa itd. Za sve to što se danas traži od književnosti postoji zamena u lošim filmovima i porno industriji. Ne treba književnost mešati u to, njoj nije funkcija da šokira ili izazove sažaljenje, već da nam pomone da upoznamo svoje unutrašnje Ja.

I ovaj post ću pesimistično završiti rečenicom genijalnog Hesea:

"Gospoda generali i veleindustrijalci su bili potpuno u pravu: ništa od nas 'duhovnih', mi smo bili društvo bez koga se lako moglo, neodgovorno društvo duhovnih brbljivaca kojima je stvarnost bila tuđa."

Kako biti pravi srpski patriota?

Za početak, morate biti sigurni da ste apsolutni stopostotni Srbin. Jer ako niste... ko vam je kriv.

Ako ste muškarac, morate mrzeti homoseksualce i narode s kojima smo vodili ratove. Mržnja je jedna od osnovnih stvari koje morate naučiti ako želite biti patriota. Jer ljubav prema zemlji ne znači da treba da prosto volite svoju zemlju. Nikako! To je za početnike. Ako želite napredovati, morate mrzeti. Ako ste još i nasilni, mašala! Na putu ste da postanete pravi pravcati patriota kojeg je majka Srbija naša ispljunula iz utrobe. Poželjno je da u svakoj šali nađete dublju poruku i pretvorite je u životnu ili istorijsku lekciju. 

Razgovor između patriote početnika i high level patriote bi trebalo da izgleda otprilike ovako:

Patriota početnik: "Haha brate, slušaj što je dobar vic! Pita nastavnica istorije Pericu: 'Šta je bilo posle Dušanove smrti?'. A Perica joj odgovara: 'Pa sahrana!"
  
High level patriota: "Pa brate, strašno je to što zaboravljamo svoju istoriju i svoje poreklo! A to je zato što nam je vlast izopačena i uči srpski narod da poštuju one ljude koji su nas ubijali! Naši preci su ginuli, a mi danas zbijamo šale na račun svih srpskih junaka..." i tako dalje. Ovakva izlaganja najčešće potraju.

Posrbljavajte sve što može da se posrbi. Sve što se u narodu ustalilo kao tuđe, vi transformišite u srpsko. Tako npr. nikako ne naručujte "tursku" kafu u kafiću. Tražite "srpsku" kafu! Ta crna kafa je srpska i kraj!
Slobodno vreme trošite na komentarisanje video klipova na youtube-u ili na kojim god želite mrežama. Poželjno je da komentarišete himne "protivničkih" naroda, ulazeći u žestoke istorijske rasprave sa pravim patriotama druge nacionalnosti.
Pišite isključivo ćirilicom. Reči kao što su "pravoslavlje" i "srpski narod" pišite velikim slovima. Ne ustručavajte se da koristite karakteristične znake kojima se u svetu pokazuju osećanja. Njih ćete, takođe, pisati ćirilicom.
Tako da ćete ovaj smajli ---> :-D , napisati ovako ---> :-Д ;
Ovaj ---> :-Đ, ovako ---> :-Ђ itd.

Budite paradoksalni. Ističite da ste pravoslavac, ali se trudite da kršite božije zapovesti i ostvarujete smrtne grehove uz opravdanje da to činite za tradiciju i srpski narod.

Ako ste žena, imate dve opcije. Možete pratiti gore pomenuta uputstva i biti svrstane u kategoriju kul devojaka/muškarača ili možete, prosto da ćutite, budete lepe i da činite celinu sa svojom srpskijom polovinom. Poželjnije je ovo drugo. Ipak ste vi žene i ne treba puno da se bavite razmišljanjem.

Ja, nažalost, nisam još uvek svrstana u kategoriju patriote. Ali volim svoju zemlju. Zaista je volim. To, razume se, nije dovoljno. Ali trudim se da budem patriota. Juče sam kupila palicu. To je dobar početak. Живи били!

Opet to, ali drukčije

Kažu ljudi da mnogo hejtujem. Svi mi koji volimo ljude i kojima je stalo do kulturnog napretka (ili bilo kakvog napretka) - hejtujemo. Neko se isuviše bavi novcem, a neko se isuviše bavi ljudima. Ja sam u ovoj drugoj grupi. Ljudi su jedna divna vrsta čiji bi mozak mogao mnogo više napredovati. Ponoviću ono što sam pisala i u prethodnim postovima. Napredak u smislu moralnog napretka, ne tehnološkog ili kojeg god. Ako biste malo više čitali književna dela (ali kvalitetna književna dela, ne španske serije prenesene na papir, upakovane u zlatne korice sa šljokicama), shvatili biste koliko smo otupeli. I ja se nimalo ne izdvajam iz te grupe ljudi otupelih od marketinga.

Ima nešto što nam se dugo nametalo kroz medije, i evo, napokon je dobilo svoj položaj u našoj svesti. A to je - veličanje gluposti. Apsolutna TV manipulacija. Mi smo danas ponosni ako ne znamo ko je bio Sofokle (nemam pojma zašto sam baš njega izabrala), ali nas je sramota ako ne znamo kojom je pesmom Ceca završila koncert. Ne idemo u pozorište, osim u slučaju kada profesorka kaže da ćemo dobiti plus ako odgledamo predstavu. Ne slušamo klasičnu muziku jer, bože sačuvaj, klasična muzika ne može da nas pogodi u dušu koliko može pesma o boji donjeg veša ili o telesnim muško-ženskim, žensko-ženskim, muško-muškim, muško-žensko-muškim, žensko-muško-ženskim itd. odnosima.

Knjiga ljudima nikada nije bila dostupnija nego danas, pa se ljudi ipak pre late Granda nego knjige. Divimo se punim džepovima praznoglavaca, a nama, i novčanik prazan, a bogami i glava. Ti si, prosto, najveća faca u društvu ako ne znaš ništa. 

Ali naravno, klanjam se izuzecima i završiću ovaj kratki tekst optimistično, iskreno se nadajući, da će svest naroda početi da se okreće vrednijim stvarima. Jer je to u prirodi svakog od nas, samo smo možda malo zbunjeni i hipnotisani prebrzim razvojem tehnologije, pa ne možemo da odbijemo ono što nam nameće televizija (zapravo sam htela da kažem da nam je kultura na potpunom dnu, tako da će morati da počne da se penje, jer nema više gde da ode, i ja se nadam da će se to uskoro desiti).

<3