Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi

Добро вам вече народе, српски православни небески!

Malo malo, pa čujem od klinaca (a kad kažem "klinaca" ne mislim samo na današnju mladež, već i na stanje uma), dakle, čujem od njih kako govore da vole svoju zemlju i kako su patriote. 

Ja sam ti, brate, patriota! Mrzim Hrvate, muslimane i sve ostale ne-Srbe!

Čuj patriota! Patriotizam se u poslednje vreme strašno pogrešno tumači. Kod nas, Srba, ako voliš svoju zemlju, onda se podrazumeva da mrziš sve ostale. A to je već nacionalizam, šovinizam, pa i fašizam - kako vam drago.
Mi ne možemo da, prosto, volimo svoju zemlju. Njene prirodne lepote, književnost, slikarstvo, istoriju, muziku. Ni svoj jezik i pravopis niste naučili, ali ste zato naučili da mrzite! I još se usuđujete da sebe nazivate patriotama! 

Najbitnije je da znamo zašto smo bolji od ostalih. Takođe, volimo da se hvalimo tuđim uspesima. Srpskim sportistima i naučnicima uglavnom. Ali oni su nešto uradili u svom životu! Svom! Ne vašem! Da su imali vaš mozak, ko zna gde bi završili! Gde bi im kraj bio da su sedeli i prosipali prazne priče, kao vi sada. Dakle, umesto što sedite i mrzite, uradite nešto korisno za sebe, i ta Srbija, koju toliko volite, će vam biti zahvalna jer radite na sebi. Sve kreće od pojedinca! Poboljšajte sebe za početak, da biste osetili napredak cele nacije. Eto, uzmimo jednu ličnost na koju smo ponosni, na primer, Vuka Karadžića. Ljubav prema svom narodu i zemlji ga nije naterala da sedi i mrzi Turke, nego da oplemeni srpsku kulturu. A nama danas kulturu oplemenjuju (tačnije skrnave) novinarke koje pišu o prostitutkama, golišave pevaljke na TV ekranima i naravno, njihove autobiografije.

Tako da, prestanite sa idealizovanjem svoje nacije i knjigu u ruke!

Zašto su obični ljudi tako društveni i prilagodljivi? Zato što lakše podnose druge nego sami sebe.

Danas sam sedela u autobusu. Nemam običaj da gledam ljude, to izaziva neprijatnost, mada ih skoro uvek primećujem. Hm, malo sam nejasna, čak i sama sebi. Ostaviću čitaocu ovog teksta da sam odluči šta sam ovom rečenicom htela da kažem. Kako ti volja, čitaoče! Ne gledati nekoga, ali ga primetiti znači upravo to što ti misliš da znači!

Dakle, sedela sam u autobusu, u čoporu različitih ljudi, a ustvari istih. Jedna žena kao čita knjigu, dok joj pogled luta, čas na moju "Božanstvenu komediju" u krilu, čas na razgovor dveju žena. Zapravo, ne razgovor, nego glasno izlaganje malo starije gospođe plave kose, nepristojno našminkanog lica i dugih noktiju koju je slušala mala, zdepasta, siva žena. Ova što čita knjigu, predstavlja se ostalima kao čitalac - fanatik; ova druga, plava, pokazuje saputnicima svoju neku ogromnu mudrost pretpostavljam. Ne slušam šta priča, ali vidim to uspijeno šepurenje. Sigurno je veoma mudra, zbilja. Neke devojke (hm, ili da ipak napišem "devojčice")... mislim da "klinke" najbolje odgovara kontekstu. Neke, dakle, klinke viču "Pravda za Uroša" i pevaju tako te pesme, koje moja svest nikada neće razumeti. Valjda zbog sve te moje neukosti i neidenja u korak s vremenom.

Primetila sam sve te ljude, ali sam, zapravo primećivala i gledala samo jednog čoveka. Sredovečan je, najverovatnije u svojim pedesetim. Ima žute zube, izgledaju kao da će svakog trenutka ispasti. Prosede je brade i ima bore. Puno bora. Nekako je mršav i izobličen, ne mogu reći da li je bio lep muškarac u mladosti od te svoje umorne izobličenosti. Pričao je s drugim čovekom, ne znam šta, svi razgovori u autobusu su potpuno nemi za mene. Vukao je neke kese sa povrćem, išao je sa pijace najverovatnije. Čovek sa kojim je razgovarao bio je... Pa, kako bi to danas ljudi rekli - gospodin čovek. Uredno podšišan, obrijan, ima sat na ruci. Lepo je obučen. Razmišljam kako lepi ljudi obožavaju kada naiđu na svoje ružnije poznanike u javnosti. Prosto blistaju u tom trenutku. To se vidi u njihovom držanju. Ima nešto u njihovom pogledu što govori: "Koliko sam bolji od tebe..."
Ovaj drugi čovek... ili prvi... nemam pojma. Čovek sa kesama, na njega mislim. E pa, on je gledao ovog sa satom kao čoveka. Prosto ga je posmatrao kao drugu dušu, koja je po prirodi nimalo drugačija od njega. Smejao se tako nevino, kao neko dete, zabacivši glavu unazad, skupivši oči svaki put kada se nasmeje. Smejao se tiho i iskreno. Izgledao je neopisivo čisto i skromno. Na sebi je imao jeftinu neku odeću, pa je opet bio bogatiji od ovog sa satom. 

Primetio je da ga gledam i bi mu neprijatno. Skrenula sam pogled, ali nisam odolela da još par puta pogledam, sladeći se njegovom rogobatnom nevinošću i čistotom. Ovaj čovek je u meni izazvao divljenje i sažaljenje. On je čovek, baš onakav kakvi bi svi ljudi morali biti. On nije lažna figura koja je upravo izašla iz ofisa i sklopila dil sa ministarstvom za pablik rilejšns, koja je zatim, otišla na fešn vik, da se liši stresa. 

Šteta što ljudi, kao što je ovaj čovek sa kesama, praktično više i nema. Mi, neljudi, danas više volimo da se ponašamo po raznoraznim uzorima i da naporno radimo na slici koju će ostatak naroda imati o nama. Malo ko će prihvatiti tvoju dobrotu kao vrlinu. Jer, ako si ružan, a pritom i ne nešto bogat, pa još i ako se ne trudiš da stvoriš lažnu predstavu o sebi, nisi baš cenjen. Takoreći, nisi uopšte. 

A čovek sa kesama ne gleda u tvoju predstavu, nego duboko u tebe. Mada, i on se počeo nekako gasiti pred tom svetskom neiskrenošću u koju je zalutao.

Posmatrajte cvet i od njega naučite kako se živi

Ovaj tekst ću posvetiti delu koje su mnogi mladi pročitali. Najviše oni koji vole muziku dotičnog autora. Govorim o delu Marka Šelića, alias Marčela - "Zajedno sami". Ono što sam zaključila čitajući roman je da se Šelić pozabavio pitanjem kojim se mnogi ljudi bave, a na koje jedva imaju ili uopšte nemaju odgovor. To su ona večna pitanja "Šta je bog?" i "Da li on uopšte postoji?". Pre nego što uđem u raspravu sama sa sobom, moram pomenuti da je ovo delo jako lepo uobličeno. Od dvadeset pet poglavlja koja čine ovaj roman, svako od njih predstavlja neku svoju celovitu priču. Što i nije bogzna kakvo čudo, budući da čuh da je dotični pisac tako i stvorio svoje delo - pišući pripovetke koje je kasnije odlučio da spoji, te da od toga napravi roman. U različitim delovima njegovog dela malo piše o ljubavi, malo o samoj suštini života, oštro izražavajući (koliko sam mogla zaključiti) svoje stavove kroz različite likove. Jedna jedina nit koja povezuje sve ove priče je bog, tj. sam pojam verovanja. Možda grešim, ali stekla sam utisak da pisac brani mišljenje koje mnogi ljudi imaju. To je ono kopkanje koje osećamo u srcima kada vidimo svu glad, ubistva i rasulo na zemlji. Onda pokrećemo pitanje "Ako bog stvarno postoji, zašto onda sve ovo dozvoljava?" i slično.

Ateista sam. Ali ne poričem boga drsko i apsolutno. Niti mislim da vernicima treba natrljavati na nos to koliko su ateisti pametniji što ne veruju. Naprotiv! Vernike neizmerno cenim i, ako se može reći, donekle i shvatam. Dakle, iako sam ateista, smatram kako je jako površno očekivati od boga, sve i da postoji, da nam stvori harmoniju na zemlji. Ako čekamo Isusov dolazak, zar nije onda logično da će upravo tada napraviti selekciju kome šta sleduje? Što znači da nam Hrist iskušava veru dozvoljavajući nam da sami budemo tvorci ili rušioci svoje sreće i vere. Mada, koliko se god ljudi zavaravali kako nam tamo neki šef kroji sudbinu, nažalost, ispostavlja se da sami sebi stvaramo očaj. Šta ljudi, kog đavola, očekuju od boga? Da nam stvori blagostanje na zemlji? Pa malo sutra! Glad, bolest, ratovi, smrt su stvari koje je sam čovek sebi odredio kao sudbinu, ali lakše je da to jednostavno nekom drugom natovarimo na vrat.

Kako god, vraćam se delu. Neću ga prepričavati, onaj ko ga je pročitao, zna da se zbivanje odvija u autobusu koji pokojnike prevozi na onaj svet. Šelić nas upoznaje sa svojim likovima, ne izdvajajući nijednog kao bogzna šta posebnog, kako to inače biva u književnim delima. Dakle, svi su likovi prosečni. Ljudi iz naroda, koje mi sakodnevno srećemo. Zanimljivo je to, što je autor odlučio da baš popa smesti u pakao. Lepa ideja za kritiku današnjeg funkcionisanja (ili nefunkcionisanja) crkve.

Čini mi se da je Šelić dao jasnu poruku na kraju romana, da smatra da zapravo postoji samo jedna vera, koja se nalazi u nama samima. Da je verovanje u boga, zapravo verovanje u sebe. Tačnije, da se u svakom čoveku nalazi bog. Sa time se bespogovorno slažem. Ali mi je smetao način na koji je to rekao. Kraj romana me je podsetio na kraj nekog lošeg američkog filma. Jednostavno, lepa poruka upakovana u loš celofan. Ali ko sam ja da sudim?

Nisu loša vremena, nego čovek

Tomas Eliot reče kako se književno delo ne može posmatrati samostalno, već samo u okviru drugih književnih dela. Ako se nadovežem na pretpostavku iz prethodnog teksta čovek=književnost, onda mogu zaključiti da se sam čovek može posmatrati samo u okviru drugih ljudi.

Eh, sada... to postaje malo teže kako nam vreme srlja napred i civilizacija naglo "napreduje". I to samo zato što se u civilizaciji pojavilo nešto, što će nas, verujem, jednog dana i ubiti. To je, propala civilizacijo, otuđivanje! Sećam se da su me nekada čim svane budili glasovi glasnih komšija. Koliko su se samo puta sretali baš ispod mog prozora, dugo razglabali, smejali se, da bi na kraju odlučili da odu na kafu kod jednog od njih. Danas, teško da čujem i jedno obično "dobar dan". Sećam se (govorim kao da se sve ovo desilo bogzna koliko godina ranije, iako mislim na relativno blisku prošlost) da su ljudi nekada lako započinjali priču u autobusu sa ostalim putnicima, pa se dešavalo da se čak i stanica promaši koliko se zapričaju. Toga danas nema. Naša se druželjubiva i prijatna priroda briše istom brzinom kojom nastaju nova tehnička otkrića. Bogdane Popoviću, bio si u pravu! Književnost jeste bitnija od prirodnih nauka! Ona nas podseća koje su prave vrednosti u svetu i u nama samima. Ona ne gleda čoveka površno (kroz monitor), ona ga poznaje.

Ali su zato, upravo prirodne nauke (tačnije, potpomak prirodnih nauka, zvani kompjuterizacija) učinile čoveka ovako besnim i halapljivim. Koliko god smo pokušavali da prilagodimo tehniku sebi, očevidno je da smo se mi njoj počeli prilagođavati. Gde su književni časopisi? Je l' smo mi zaista grupa ljudi koju će sistem pretvoriti u ovo u šta je pretvorio skoro čitavu civilizaciju?  Sve nam se u životu svodi na novac. Njime apsolutno sve može da se kupi. Ako imamo kintu možemo biti pevači, glumci, političari, književnici. A zašto bismo to radili? Pa da bismo zaradili još malo love. U kakvom smo mi haosu! Toliko smo postali prazni, da smo radi platiti umetnosti da nam kaže ono što želimo da čujemo. Baš zato, mi prosto obožavamo da čitamo o ljubavnim patnjama neke bogatašice, sponzoruše, prostitutke, vampira, ili bilo kakvog tako fascinantnog bića. Volimo da se upletemo u njihove raznorazne ljubavne geometrijske oblike, da iskusimo toliko šokantnih preokreta i izlazimo iz njih sa tako poučnom porukom! Eh, crna umetnosti, šta si doživela!

Možemo li reći da poznajemo književnost? Ili ipak, ona bolje poznaje nas?

Čudno je to... Sedim u divnom Studentskom parku. Tačno je 8h. Sunce se onako, jutarnji probija kroz gusto lišće. Vrlo malo ljudi ima. Uglavnom, samo jutro. Ne sećam se kada sam poslednji put ovako uživala. Pravo jutro za kafu i neku dobru knjigu. Baš bi mi odgovarao Bokačo u ovom trenutku. Toliko sam ispunjena što u krilu, umesto laptopa, držim običnu svesku i pišem ovo. Srećna sam što mi je u torbi Kafkin "Zamak" umesto "Kosmopolitena". Šteta je što ću ovaj tekst gledati u monitoru.

Nemoj tako. Pa da nema "Kosmopolitena", devojke nikada ne bi našle "Gospodina Pravog"!

Već duže vreme me kopka zbog čega ljudi više ne čitaju prava umetnička dela. Bokačo je jednom rekao kako nikome ne da da zaviri u njegovu kesu i u njegovu dušu. Hm, da li je baš tako g. Bokačo? Pošto, iz mog ugla, niko ne može bolje da zaviri u našu dušu od dobrog književnog dela. Ne postoji drugo ljudsko biće, niti bilo šta što može tako lako otkriti sve loše stvari u nama, za koje znamo, ali ih iznova namerno zaboravljamo. Mi, ljudi, smo najbolji u izbegavanju sopstvenih problema. Zar se ne bismo osećali ubijeno i bespomoćno kada bismo svojevoljno dozvolili da nešto direktno pogleda našu slabost? Pogotovo ako se to nešto zove književno delo.  

Ej, pa još mi i vreme oduzima to čitanje! Ma batali! Idem na koktel da se istračarim! Pa posle na neki splav da đuskam!

Pitam se, zašto se klinci danas pre late tastature nego knjige. Čujem u prevozu kako je neki batica koknuo babu, i posle toga smor smorova. Mislim, nije čitao, naravno, nego je čuo od druga. Onako glasno. Da svi u prevozu čuju koliko je on kul i kako ne čita. Zatim cerekanje uniformisanih (air max patike, šiške, drečava trenerka) devojaka. Tvrde kako furaju svoj fazon i da su drugačiji. Naravno... Drugačiji su kao i svi ostali. Prvo je žargon izbacio čuvenu reč "bleja" za druženje i opuštanje sa prijateljima. U početku smo imali "bleju na gajbi", imali smo i "bleju u kraju". Ono što ja sve češće, nažalost, čujem je "bleja na fejsu".

Kada se to desilo, da mašine koje je čovek stvorio, počnu da ga poseduju?
E, 'ajde majke ti, ne filozofiraj, nego se skini sa kompjutera malo, 'oću na fejs!

Mislim da se narod plaši svoje prirode. Plaši se sebe. A ako se plaši sebe, plaši se i književnosti. Jer je književnost zapravo, čovek. Loš je osećaj kada pročitamo Kamijevog "Stranca" i odjednom, na kraju dela, počinjemo da se preispitujemo da li je Merso, koji je bio toliko antipatičan kroz čitav roman, nepravedno osuđen? Da li sam i ja jedna od tih ljudi koji površno posmatraju svet oko sebe? Onda mi se javlja izuzetno sažaljenje prema Mersou. I onda, nekoliko dana neprestano razmišljam o "Strancu". Pitam se... Da li smo mi hrabri ako volimo i želimo da se suočimo sa ovakvim bolnim istinama? Da li su oni koji to ne žele, kukavice?
Ma ko će da se bakće sa time? Daj mi onu tamo knjigu sa šarenim koricama!

I zato, mi ne čitamo pravu umetnost. Ne želimo da se suočimo sami sa sobom. Ne volimo kada književna dela dugo stoje u nama, skoro kao knedla u grlu. Ograđujemo se "happy end" knjižicama koje će nas ušuškati i ubediti da smo savršeni baš takvi kakvi smo. Sami potiskujemo trulež koju nosimo u sebi. Kako smo mi jedna tužna vrsta!