Isprva sam želela da pišem o izborima. Ali budući da od političara nisam čula obećanje da će pored privrede i ekonomije pokušati da unaprede i kulturu, onda ih nema svrhe pominjati.
Mnogo sam pisala o stvarima koje se ne tiču direktno književnosti. Nekako osećam da sam zapostavila svoju ideju da koliko toliko popularizujem kvalitetnu literaturu ili uopšte književnost. Mada, diskutabilno je koliko to mogu učiniti svojim nepopularnim blogom i ko sam ja da to radim. Budući da se neću baviti time da li sam dostojna ovakve jedne velike stvari, takoreći misije, daću sebi za pravo da pišem o tome koliko mi volja.
Razume se, moram prljuvati po nečemu u svojim postovima. Ako ne po društvu i politici, onda po savremenoj književnosti. Neću navoditi imena književnih dela koja iz dna duše osuđujem, jer ta književna dela ne zaslužuju da budu pomenuta.
Ne može se govoriti o jedinstvenoj suštini umetnosti, jer je ona za svakog umetnika drugačija. Umetnost je život, a složićemo se da svaki čovek ima svoju suštinu života. S tim, svaki umetnik ima svoju suštinu umetnosti. I zaista postoji bezbroj suština umetnosti na svetu, a savremena literatura je izabrala najmaterijalniju i apsolutno neumetničku suštinu. Suština nove književnosti je učiniti književno delo što popularnijim. Svesti književno delo na goli novac i plastičnu propagandu. To nije književnost, iako se ovakve bljuvotine nazivaju književnim delima. Kafka je jednom rekao da je loše književno delo ono koje nas učini srećnim i zadovoljnim posle čitanja. I apsolutno se slažem sa njim. Ako knjževno delo ne uspe da nas promeni ili natera da se zapitamo nad sopstvenom ličnošću, bilo kroz komediju ili tragediju, to književno delo je prosto nedovoljno vešto napisano. Delo ne treba da nas uljuljka u propast u kojoj živimo, mažući nam oči besmislicama.
Sve više gledam šareniš i kič u knjižarama i sažaljevam hartiju koja je besmisleno utrošena u ovakve svrhe.
Ako neku starletu ili pevačicu nazovu, ne daj bože, glupom i neukom, da bi nas razuverila, ona će najverovanije napisati knjigu u kojoj govori o svojoj neuspešnoj karijeri u porno industriji, ne bi li pokazala svoje izvanredne spisateljske sposobnosti. Jer narod, jelte, od književnog dela traži da bude dinamično, puno preokreta, ljubavnih zapleta, eksplicitnih scena seksa itd. Za sve to što se danas traži od književnosti postoji zamena u lošim filmovima i porno industriji. Ne treba književnost mešati u to, njoj nije funkcija da šokira ili izazove sažaljenje, već da nam pomone da upoznamo svoje unutrašnje Ja.
I ovaj post ću pesimistično završiti rečenicom genijalnog Hesea:
"Gospoda generali i veleindustrijalci su bili potpuno u pravu: ništa od nas 'duhovnih', mi smo bili društvo bez koga se lako moglo, neodgovorno društvo duhovnih brbljivaca kojima je stvarnost bila tuđa."
Нема коментара:
Постави коментар