Čovek je kao olovo. Težak i jak, ali savitljiv. Oblik mu je lako promeniti i to može učiniti bilo ko. Iako je, kako kažu, savršeno skovan, on živi menjajući svoje stavove kako se menjaju situacije. Homo sapiens. Svojstven nam je razum, osećanje, mogućnost da volimo. Hajde da čoveka poistovetimo sa mogućnošću da voli, tj. da čoveka poistovetimo sa ljubavlju. Šekspir je rekao "Do danas ljubav je sledovala sreći". Ako čoveka tumačimo kao ljubav, neizbežno je zaključiti da on zavisi od sreće za kojom traga i koja mu daje smisao postojanja. Međutim, znamo da je sreća jako promenljiva i nikad konstantna, iz čega mi na um pada pesimistični zaključak da je i sam čovek isto toliko nestalan i da zapravo čitav svoj život posveti praćenju te nestalnosti.
U ciklusu zvanom život čovek nailazi na bezbroj namera koje se iz bezdana rađaju, bučno i vatreno u njemu žive i na kraju se ugase, a da njihov žar nije ogrejao ništa drugo do mračnog prostora njegovog uma.
"Ko zeleni plodi ona je na grani, a kad sazru, oni padnu neobrani". Namera će nići, živeti i na kraju istruliti u nama, nestajući ne sasvim, već delimično, a mi ćemo je iznova i iznova zaboravljati, trudeći se da mrtvim plodom ne oživljavamo još minulija sećanja.
Međutim, namera ne mora tek tako iščeznuti. Da, teško ju je održati, ali što se silnije trudimo da je zadržimo, to će nam njeni plodovi biti draži i možda postignemo onaj privid koji su ljudi nazvali sreća. Tako nastaju najveća književna dela. Hemingvej je gotovo čitav svoj život posvetio ratovima, s namerom da unapredi svoje umetničke sposobnosti i književno umeće, verujući da iskustvo oplemenjuje talenat.
Ponekad je namera besmrtna. Ako je besmrtna, znači da čoveku ne treba trud da bi je zadržao. Kada je nepokolebljiva, tada je verovatno lažna, čega je posedovalac ovakve namere svestan, ali u nedostatku ideja, radije će verovati u lažnu nego da ostane bez ijedne. Kao i Estragon i Vladimir u Beketovom delu "Čekajući Godoa" koji čekaju spasenje koje, kao što i oni sami duboko u sebi znaju, neće doći. Namera da sačekaju spasenje se ne menja, zato što je besmrtna, ali namera da za to vreme sami promene svoj život se javlja u segmentima i tajanstveno, tako da se već izgubi, a da se još sasvim nije ni pojavila.
Namera je dakle nestalna, baš kao i sreća. Savitljiva je, klizava i lomljiva. Može da nam se izmigolji i pobegne, pa da se opet vrati, ali povrh svega, ona je ipak u našim rukama i ono što mi možemo da uradimo da bismo je zadržali je da budemo istrajni.
Нема коментара:
Постави коментар